Категорија: Južna Srbija

Ruj 1706 m

Ruj je rodopska planina koja se nalazi na krajnjem severoistoku Srbije. Prostire se duž granice sa Bugarskom, između sela Rakite sa srpske strane,  i sela Ezdimirci, sa bugarske strane. Postao je izuzetno poznat poslednjih nekoliko godina, od kada je počeo da se organizuje Tradicionalni uspon na Ruj. Prvi uspon na Ruj organizovan je daleke  2010. godine i iz godine u godinu je sve masovniji, da bi 2017. godine dostigao svoj vrhunac, kada je postao republička akcija.

 

put kojim smo mi došli, preko Bele Palanke i Babušnice

 

Organizatori ove akcije su Turistička organizacija opštine Babušnica, planinarski klub „Ruj 1706“ iz Babušnice, opština Trn, Planinarski savez Srbije, kao i meštani sela Rakite, mesta odakle startuje uspon. Na ideju o usponu na Ruj, došla su dva velika vizionara sa juga Srbije, Miroslav Dokman sada predsednik „PD Preslap“ iz Niša, i Saša Aranđelović, poznati pisac iz Babušnice. Naime, prilikom planinarenja po Ruju i okolini, toliko su bili impresionirani ovom prelepom planinom, da su već tada imali viziju o uspehu koju bi Ruj mogao da postigne.

 

nekoliko puteva koji vode u Rakitu

 

Prilikom moje rehabilitacije u Sokobanji 2016. godine, baš u to vreme je organizovan sedmi po redu uspon na Ruj. Kako sam se tamo družio sa planinarima iz „Oštre Čuke“, oni su me povezali sa Berislavom Trajkovićem, koji je iz Aleksinca organizovao odlazak na Ruj. Iz Šapca je došao moj drug, kako bi zajedno sa mnom išao na tu akciju. Polazak na Ruj bio je u 6h iz centra Aleksinca, a mi smo se jedva spakovali u mini bus, tako da nije bilo slobodnog mesta. Većina ljudi mi je bila poznata, jer sam sa dosta njih planinario po Bugarskoj i akcijama na jugu Srbije.

 

jezero Divljana, raj za ribolovce

 

Krenuli smo putem od Niša prema Dimitrovgradu, da bi se potom isključili kod skretanja za Belu Palanku i nastavili putem prema Babušnici. Pririda je bila nestvarna, a predeo kao iz snova. Čovek se prosto zapita kako je moguće ostaviti ovakvo prirodno bogatstvo i otići u zagađeni grad. Prošli smo pored jezera Divljana, koje je vrlo popularno u ribolovačkom svetu i nema ribolovca kome nije san da poseti ovo prelepo jezero.

 

dobrodošlica u Rakiti

 

Prvo i jedino zadržavanje imali smo u Babušnici, gde smo doručkovali u jednoj pekari, a zatim smo u obližnjoj prodavnici kupili neophodne stvari za uspon. Kada smo sve to obavili nastavili smo prema Ruju. Kako smo više odmicali, predeli su bili sve lepši i raznolikiji.

 

centar Rakite i nezaobilazni putokaz

 

Smenjivale su se planinske rečice, šume i pašnjaci. Naš krajnji cilj bilo je selo Rakita, mesto gde su se završavali svi putevi i gde se više nije moglo ići napred. Ovo naizgled malo, mirno mestašce sa svega nekoliko desetina  kuća, bilo je prepuno automobila, kombija i autobusa.

 

početak akcije ispred doma kulture u Rakiti

 

Mnogi su tada izlazeći iz kombija konstatovali, da je ovo kraj sveta i da je Bog zaboravio na ovo mesto. Ne tako davno, Rakita je bila vrlo bogato i živo mesto u kome se vadio najkvalitetniji kameni ugalj u Evropi. Mesto je vrvelo od rudara koji su ovde dolazili da rade sa svih strana Balkanskog poluostrva.

 

železnička stanica u Rakiti nekada

 

Rakita je toliko bila bogata, da je skoro sama punila budžet siromašne Babušničke opštine. Mesto sa ostatkom Srbije bilo povezano prugom uskog koloseka, koja je vodila kroz uske klance i kanjone do Pirota, a odatle u ostale delove Srbije. U selu je tada bila policijska stanica, savremena ambulanta, pošta i ostala infrastruktura koja se podrazumevala u jednom jakom rudarskom mestu.

 

poseta guvernera Narodne banke SHS, Ignjata Bajlonija selu Rakita, 1928. godine

 

Rakita je posedovala svoj sopstveni bioskop, koji se nalazio u sadašnjem domu kulture, a zanimljivo je da u to vreme Pirot, nije imao bioskop. Baš u Rakitskom  rudniku je 1929. godine  snimljen prvi naručeni igrani film u Kraljevini Jugoslaviji. Snimio ga je čuveni zagrebački reditelj Josip Novak i nazvan je „Rudareva sreća“.

 

nekadašnja pruga Rakita – Pirot kroz kanjon Jerme

Iako su uslovi za rad u rudniku bili teški, stanovništvo je mukotrpno i sa uživanjem radilo, kako bi Lužnički kraj postao što jači, doprinoseći danonoćno svojim radom  većem standardu cele babušničke opštine. Ali kako svaka bajka ima svoj kraj, tako je završena i Rakitska, jer su vlasti 1962. godine zatvorile ovaj rudnik, iako je bilo još uglja za eksploataciju.

 

svečano otvaranje akcije

 

Kako nije bilo drugog zaposlenja, usledile su velike migracije stanovništva, gde su svi radno sposobni ljudi napustili Rakitu, ostavivši rudnik da padne u zaborav. Rakita je za vrlo kratko vreme opustela, od bogatog rudarskog mesta, preko noći je postalo pusto selo. Sada, svake godine u junu, Rakita se ponovo budi i postaje centar Lužničkog kraja.

 

početni uspon

 

Za razliku od tada, sada ne dolaze rudari, već planinari sa svih strana, kako bi posetili Rakitu i bili deo uspona na Ruj. Prvi moj susret sa Rakitom bio očaravajući, prvo što sam uočio bila je Rakitska reka, koja je bukvalno proticala kroz školsko dvorište. Toliko je bistra da su pojedini planinari pili vodu iz nje. Slogan ovog sedmog uspona bio je “Pogled sa visine”, po istoimenom romanu Saše Aranđelovića, pisca iz Babušnice.

 

detalj sa staze

 

Mesto okupljanja bio je rakitski dom kulture, gde je veliki broj planinara nestrpljivo čekao svečano otvaranje akcije. Tu sam video dosta prijatelja koje godinama nisam sreo, i kao po ovičaju odmah su usledile priče o našim budućim akcijama. Akciju je otvorio mr Milan Stamenković Singer, predsednik Turističke organizacije opštine Babušnica, poželivši nam dobrodošlicu i uspešan uspon. Iako sam ja zbog nedavne bolesti planirao da ostanem u štabu akcije, nisam mogao da odolim iskušenju, pa sam se sa svojim prijateljima zaputio ka vrhu.

 

pogled sa staze na vrh Rakitski kamen(Vetren) 1456 m

 

Do vrha Ruja trebalo je preći nekih 4 h hoda. Prvi deo staze vodio je kroz šumu, a zatim smo izašli na čistinu, gde smo napravili prvu pauzu. Odatle je pogled pucao na sve strane, od kanjona Jerme, pa sve do Stare i Suve planine. Nastavivši dalje izašli smo na široki granični put odakle se jasno video vrh Rakitski kamen, naša prva stanica. Rakitski kamen ili kako ga još nazivaju Vetren visok je 1456 m i spada u najlepše vrhove ovog kraja. Iz daljine deluje kao nekakva neosvojiva tvrđava, onako oštar sa svih strana.

 

pogled sa Rakitskog kamena na kanjon Jerme

 

Nalazi se tačno na pola puta do vrha Ruja. Odozgo, sa Rakitskog kamena, prvi put nam se ukazao najviši vrh planine Ruj, prekriven prekrasnim pašnjacima. Staza je bila izvanredna, onakva kakvu baš volim. Gde dominiraju pašnjaci sa niskom travom i izvanrednim pogledom na sve strane. Ispod samog vrha zastali smo kod izvora, gde smo se malo odmorili i dopunili zalihama vode za nastavak puta. Staza do vrha vodila nas je po samoj granici sa Bugarskom.

 

vrh Ruj 1706 m sa Rakitskog kamena

 

Inače, vrh planine Ruj je najviši vrh Lužničkog kraja, sa svojom visinom od 1706 metara nadmorske visine. Gore, na vrhu već su nas čekali prijatelji iz Bugarske, koji su se popeli iz bugarskog  sela Zabel, u opštini Trn. Na njihovom čelu, kao i uvek, bio je naš veliki prijatelj  Cvetan Cekov, koji je redovan učesnik svih akciju na jugu Srbije.

 

susret dva naroda, ovo je najbolji primer negovanja prijateljskih odnosa

 

Osećaj je bio neverovatan, nastalo je grljenje i ljubljenje sa bugarskim planinarima, kao da smo rod najrođeniji, iako se veliki deo nas nije poznavao međusobno. Da mi je neko pričao da može postojati ovakvo poštovanje između planinara dve susedne države, ne bih mu verovao. A, odozgo sa vrha, pogled je išao na stotine kilometara u daljinu. Dominirala su dva prelepa jezera, Jarlovsko u Bugarskoj i Vlasinsko u Srbiji, kao i sve okolne planine.

 

Jarlovsko jezero u Bugarskoj

 

Vlasinsko jezero u daljini

 

Usledilo je nezaboravno slikanje na vrhu, a potom rastanak sa Bugarskim prijateljima i povratak u Rakitu. Silazak je bio preko sela Vuči Del, koji je nešto kraći nego stazom kojom smo došli. Prolazeći kroz selo Vuči Del, iz svojih dvorišta su nam ljubazno mahali meštani, srećni što makar jednom godišnje njihovo selo postaje prepuno ljudi. A, dole u Rakiti usledilo je veliko veselje i nezaboravni planinarski pasulj. Uz njega su domaćini delili vurdu, za koju sam priznajem, tada prvi put čuo da postoji.

 

jedna grupna

 

sa prijateljima na vrhu

 

To je tradicionalni mlečni proizvod Lužničkog kraja, nešto između sira i pavlake, koji mi se jako svideo. Posle obilne hrane, usledile su dodele zahvalnica i završne reči organizatora akcije. Toga dana Ruj je posetilo preko 1300 planinara, a polovina od toga su planinari koji su došli iz bugarskog sela Zabel.

 

sa Miroslavom Dokmanom, jednim od pokretača akcije

 

Na licima učesnika, mogli su se videti sreća i zadovoljstvo, posle jedne od najorganizovanijih akcija na kojima sam bio. Toga dana je sve delovalo besprekorno, domaćini su bili izuzetno gostoljubivi, staza je bila bezbedna, a program u Rakiti zanimljiv.

 

najlepša sa Ruja

 

Da bi obišli sve prirodne lepote Lužničkog kraja, nedovoljan je jedan dan. U podnožju Ruja, nalazi se jedan od najlepših kanjona u Evropi, kanjon Jerme koji svake godine poseti veliki broj planinara iz cele Evrope.

 

kanjon Jerme

 

Ne zaboravite da posetite Zvonačku banju, nekada ponos ovog kraja, koja je uspešno lečila reumatska i neurološka oboljenja. Nažalost, banja je sada u ruiniranom stanju, ali je i dalje sačuvala svoju lepotu, po kojoj su je sa pravom smatrali za jednu od najlepših u Srbiji. Iskreno se nadam, da će banja jednog dana biti obnovljena i da će zasijati punim sjajem kao u svojim najslavnijim danima.

 

panorama Zvonačke banje

 

još jedna grupna

 

sreća, radost…Prva povratnička akcija

 

jedna sa Bobijem

 

i, Komšom

Besna Kobila 1922 m

Besna Kobila je rodopska planina koja se nalazi na jugu Srbije, 40 km istočno od Vranja. Visoka je 1922 metra i predstavlja još uvek netaknutu oazu prirode, koja pruža odlične mogucnosti  za bavljenje zimskim sportovima, vožnju biciklom i ostale aktivnosti vezane za prirodu.

 

planina Besna Kobila

 

Tog hladnog decembarskog jutra, krenuli smo iz Niša autoputem prema Vranju. Na autoputu kod Vlasotinca i Leskovca pridružili su nam se preostali članovi, tako da je autobus bio popunjen do poslednjeg mesta. Kod Vranja smo se isključili sa autoputa i nastavili smo putem prema Krivoj Feji. Postoji jedna zanimljiva priča po kojoj su Besna Kobila i Kriva Feja dobile ime.

 

Vranjska banja ima najvišu temperaturu vode u Evropi koja iznosi 96 stepeni

 

Predanje kaže da je u jednom selu, ispod planine živela devojka po imenu Feja. Jednog dana ona je uzjahala kobilu koja je potom počela da se baca kao da je besna. Feja je pala sa nje i od tada su je prozvali Kriva Feja. Kasnije je i njeno selo dobilo to ime, a planina ime Besna Kobila. Nekih 12 km od Vranja došli smo do Vranjske Banje, inače najtoplije banje u Evropi čija temperatura vode iznosi 96 stepeni celzijusovih. Ova banja leči uspešno od reumatskih oboljenja. Iz autobusa se moglo videti kako voda u daljini isparava iz termalnih izvora na temperature koja je u minusu.

 

Planinarski dom i ski staza na Besnoj Kobili

 

Posle nekih 40 km, krivudavim putem, sa blagim usponom stigli smo do planinarskog doma Besna Kobila, odakle je bio zakazan start uspona. Planinarski dom Besna Kobila je jedan odlično sređen dom, na nadmorskoj visini od 1480 metara i kapacitetom od oko 80 ležajeva.

 

start akcije ispred planinarskog doma

 

Ispred doma nalazi se ski staza sa žičarom, što je mene moram priznati prilično obradovalo. Ma, koliko delovalo zabačeno, sve je urađeno sa velikim ukusom i stilom.U domu je bila tolika gužva, da bukvalno nije bilo mesta gde da se sedne. Bilo je tu planinara iz Niša, Leskovca, Vranja, Vlasotinca, Surdulice, Bojnika, Lebana i ostalih delova južne Srbije.Unutra je vladala odlična atmosfera, svi smo se ponovo okupili, nastavila se priča o prošlim akcijama, pravili su se planovi za neke buduće akcije, dok nije došlo vreme polaska na stazu.

 

početak uspona

 

Bilo nas je oko 200 učesnika, ni hladno vreme tih dana nije nas sprečilo da dođemo u velikom broju. Moja grupa se opredelila putem uz ski stazu, da bi se potom priključili glavnoj grupi jer smo kasnili, čekajući jednog člana. Iako smo se kretali po snegu, staza je bila lagana. Vidljivost je bila odlična tako da smo uživali u pogledu koji je pucao na sve strane. Besna Kobila sa svojom okolinom je delovala impozantno na decembarskom suncu, pokrivena snegom.

 

hrabro ka cilju

 

Donji delovi planine prekriveni su bukovom šumom, a gornji su goli i dominiraju veliki  pašnjaci. Besna Kobila je izuzetno bogata rudama. Eksploatišu se olovne rude i granit, a rudnik Kriva Feja je poznat po bogatom nalazištu molibdena.  Posle nekih 1,5 h laganog hoda i pređenih 5 km, stigli smo do vrha.

 

pogled na vrh

 

Odozgo se pružao izvanredan pogled na okolinu. Dominirale su planine Rila, Pirin, Vitoša, Šara, Prokletije, Kopaonik i ostale planine u tom delu regiona. Ali najbolji pogled  bio je na susedne planine Veliki Strešer, Čemernik i Dukat, dok se u daljini nazirala Vlasinska kotlina u kojoj je smešten najveći biser ovoga kraja, Vlasinsko jezero.

 

detalj sa Besne Kobile

 

sa vrha se pružala odlična vidljivost

 

Silazak je bio kružnom stazom koja je vodila nazad do planinarskog doma gde smo nastavili druženje do kasnih popodnevnih sati. Na ovoj akciji rodila se i jedna velika ljubav, između mojih drugara Anite i Milana, koja je kasnije krunisana brakom, sa dvoje divne dece.

 

ekipa na vrhu, a u sredini su moji drugari Anita i Milan

 

jedna grupna na 1922 m

 

domincija kao i uvek

 

silazak sa vrha i rastanak sa ovom prelepom planinom

Powered by WordPress & Theme by Anders Norén

Translate »