Mon Blan vs globalno zagrevanje

vožnja kroz Monblanski tunel koji je dugačak 11,6 km

 

Posle brzinskog silaska sa Gran Paradisa, usledilo je prepakivanje u kampu Pont i polazak za Šamoni, poznatijeg po nazivu Alpski Katmandu. Italiju smo napustili ulaskom u nekada najduži tunel Evrope, Monblanski tunel, koji je dugačak 11,6 km, a ušli u Francusku izlaskom iz tunela.

 

pogled iz kampa na Mon Blan

 

Šta reći, Francuski Alpi, slični Italijanskim, na sve strane pansioni, sa terasama punim cveća, predeli kao iz bajke. Radovao sam se ponovnom susretu sa Mon Blanom, tačno posle 8 godina. Za razliku od prošlog puta kada smo bili smešteni u gradiću Le Fajet, sada smo odseli u kampu Les Cimes, nadomak Šamonija. Kamp je izuzetno moderan, ima  sve što je jednom takvom mestu potrebno. Odmah smo krenuli sa postavljanjem šatora, zatim je usledio popodnevni odmor i večernji izlet u Šamoni.  Celo popodne sam nestrpljivo pratio vremensku prognozu, ne želeći da mi opet vremenske nepogode pokvare uspon. Gore su najavili moguće padavine, ali ne sa niskom temperaturom, što mi je bilo sumnjivo, nešto se tu u vremenskoj prognoze nije poklapalo.

 

železnička stanica sa brzim vozovima u Le Fajetu

 

Posle noći provedene u kampu, usledilo je prepakivanje i polazak u gradić Le Fajet, odakle smo zupčastim vozićem trebali da idemo do poslednje stanice zvane Orlovo gnezdo, koja se nalazi na 2372 metara nadmorske visine. Vožnja vozićem je poseban doživljaj, jer pruga na nekim mestima ide po samoj litici, a pogled puca na sve strane.

 

tramvajska stanica za Mon Blan

 

Pri dolasku na Orlovo Gnezdo i polasku na uspon primetio sam da za razliku od prošlog puta snega nije bilo nigde, tada smo više od pola puta do Tete Roussa išli sa derezama, a tu godinu pamte kao jednu od najsnežnijih  na Mon Blanu. Čak ni u Velikom Kuloaru, poznatom po nazivu Kuloar Smrti nije bilo snega, već  su se videle samo gole stene. Idući tako u koloni, nadolazila su mi sećanja sa prethodnog uspona.

 

unutrašnjost zupčastog vozića u retro stilu

 

Ta dva dana uspona pratila nas je jaka mećava, kroz Veliki Kuloar je malo smanjila, pa smo nekako uspeli da se popnemo do starog doma De Gouter. Pamtim tada veliku gužvu u starom domu, jer su se grupe neplanirano zadržale nekoliko dana zbog velike mećave i privremenog zatvaranja staze. Ljudi su ležali na sve strane, po klupama, stolovima, ćoškovima, podu, bukvalno nije imala igla gde da padne.Kasno popodne mećava je smanjivala intenzitet, pa se drugi dan očekivalo da gorska služba otvori stazu, što nam je u toku noći i saopšteno. Prve grupe su krenule malo iza ponoći, a mi negde pred zoru, jer naš vodič nije želeo mnogo da rizikuje i strpljivo je pratio razvoj situacije.

 

stari dom De Gouter

 

Bila je izuzetno loša vidljivost, duvao je jak vetar, a temperatura ispod minus dvadeset. Naposletku, formirali smo dve naveze, lagano krenuvši ka vrhu. Sneg i vetar su postepeno pojačavali, a već nekoliko grupa je odustalo, koje su ranije krenule na uspon, pa su užurbano silazili nazad ka domu. Negde, na oko 4300 m odustali smo i mi, vidljivost se tada toliko smanjila da uopšte nismo videli kuda vodi staza, a već smo bili nadomak noževa. Stigavši u dom, saznali smo da je staza do daljnjeg zatvorena, da ćemo u domu ostati dok uslovi ne dozvole da se spustimo. Pred samu noć primetili su da se trojica planinara iz Nemačke nisu vratila sa uspona, pa se odmah uključila Francuska Gorska služba, koja zbog loših vremenskih uslova nije mogla da koristi helikoptere, niti da se angažuje na adekvatan način.

 

novi dom De Gouter (3835 m) napravljen 2012. godine zbog malog kapaciteta i loših uslova u starom

 

Sutradan, kad se vreme malo smirilo, nas su helikopterima spustili do Tete Roussa, a za Nemcima je nastavljena potraga. Teška srca smo se oprostili od Mon Blana, nastavivši silazak prema Šamoniju, gde smo kasnije saznali da su trojica Nemaca pronađena, ali da su dvojica nastradala u snežnoj mećavi, dok je treći jedva preživeo. Sada, posle osam godina, hrabro sam gazio sa grupom napred, ne pričajući nikom ništa o mom odustajanju, da izmalerišem ovaj uspon.

 

ispred doma Tete Rousse na 3167 m

 

Staza do doma Tete Rousse je bila lagana i zanimljiva, a negde nadomak doma, počela je da pada jaka kiša. Iznad Kuloara se ukazao novi De Gouter, koji je izgledao veličanstveno odozdo, a levo od njega bio je stari De Gouter u kojem smo boravili te 2007. godine, jer je novi napravljen tek 2012. godine zbog malog kapaciteta starog doma i mnogo loših uslova u njemu. Ali već tada smo znali da je u planu gradnja novog, savremenog doma, čija je maketa bila izložena u starom domu. Ušli smo u Tete Rousse, smestili se, posedali za stolove gde smo ručali.

 

ručak sa prijateljima u Tete Rousse

 

Naručio sam pastu karbonare, najskuplju pastu koju sam ikada platio, čija je cena bila, ni manje ni više nego 17 eura, a 1,5 litara vode sam platio 5,5 eura, pošto u domu nije voda za piće. Malo me nervirala ta komercijala, zbog koje su oskrnavili ovako lepu planinu, postavivši visoke cene za sve, još samo vazduhu nisu odredili cenu. Noćenje u Tete Roussu je 38 eura, a u novom De Gouteru 56 eura. Dom Tete Rousse je sagrađen 2003. godine, a kapacicet mu je 80 mesta.

 

moja najskuplja pasta ikada

 

Unutrašnjost je od drveta, sve odiše čistoćom i praktičnošću. Za razliku od 2007. godine sada u domu žive i rade Vijetnamci, koji su u potrazi za boljim životom došli čak ovde, u srce Alpa, na nadmorsku visinu od skoro 4000 metara.

 

unutrašnjost doma Tete Rousse

 

Napolju je kiša tako padala, da smo se svi pitali kako je moguće da se ovo dešava na 4000 metara nadmorske visine. Gledali smo kroz prozor kako se čitave reke i potoci obrušavaju niz kuloar, lednike koje pucaju, i lavine koje ih odnose levo od doma. Pratili smo dešavanja na oglasnoj table u domu, gde su istakli da je trenutna temperatura gore na vrhu dva stepena u plusu.  Nedugo zatim, u dom je ušao pripadnik Gorske službe Francuske koji nam je saopštio da je Dom De Gouter zatvoren, a sa njim i normalna ruta. Pominjao je dva Poljaka koja su nastradala u Velikom Kuloaru  i jednog Austrijanca koji se penjao sa italijanske strane.

 

vreme se napolju menja, počinje da pada jaka kiša

 

Gledao sam ga sa nevericom, nisam verovao da nam se ovo dešava, ali sam ipak bio optimista. Helikopteri su uveliko nadletali kuloar, spuštajući planinare iz De Goutera na heliodrom Tete Roussa. Sedeli smo zamišljeno u dnevnom boravku u nadi da će sutra staza biti otvorena.

 

evakuacija planinara iz De Goutera

Noć je bila izuzetno nemirna, dom je podrhtavao od lavine koja je nosila lednike iznad doma kao da su od papira. Sreća, domovi su tako dobro projektovani da im lavina ne može ništa, nalaze se na bezbednim liticama, a u temeljima su im opruge koje amortizuju vibracije, kako ne bi došlo do njihovog urušavanja. Ujutru, kiša je prestala, ali smo dobili odgovor da je staza do daljnjeg zatvorena,  a da mi moramo napustiti dom i krenuti prema Orlovom Gnezdu.

 

izgled glečera posle kiše i lavine

 

Lednik koji je bio iznad doma, desno od Kuloara, gotovo da je nestao preko noći, uopšte nije bilo snega i leda u toj uvali. Toliko sam bio besan i razočaran, proklinjao sam njihovu gorsku službu i kukavičko zatvaranje staze, pa sam počeo da delim prijateljima svoju planinarsku opremu, sa pričom kako je ovo kraj mog planinarenja. Zvao sam tada Mon Blan mojom baksuz planinom.

 

pogled na Šamoni

 

Dolaskom u Šamoni, pročitao sam u lokalnim novinama, da su u lavini pronašli telo Holanđanina koji je nestao na Mon Blanu 1974. godine. Telo je bilo očuvano kao da je svih tih godina bilo u zamrzivaču, a došla je da ga identifikuje njegova žena, sada starica od 80 godina, izgubivši svaku nadu da će ga ikada pronaći. Paći je bilo toliko krivo da nam je predložio da za ovaj novac koji  nam vrate idemo na vrh Punta Peniu, najviši vrh Dolomitskih Alpa, a zatim na Triglav. Ja sam se malo dvoumio, ali sam na kraju prihvatio, ipak je presudila ljubav prema planinama, a prijatelji su počeli sami da mi vraćaju opremu koju sam im poklonio. Mon Blan je planina koju možda najviše pogađa globalno zagrevanje i ako se topljenje lednika nastavi ovim tempom, biće nemoguća misija osvojiti ga u narednim godinama, posebno što Francuska Gorska služba koristi svaku moguću priliku da zatvori stazu, jer kod njih je ipak bezbednost na prvom mestu.

Post-article Ad Code: Copy and paste your adsense code that you want to add to the end of the article. The ad code will be inserted automatically after the final paragraph of every post.

Previous

Gran Paradiso 4061 m

Next

Mon Blan 1.deo

Оставите одговор

Powered by WordPress & Theme by Anders Norén

Translate »