Most na Đurđevića Tari

most na Đurđevića Tari

 

Most na Đurđevića Tari spada među deset najlepših mostova na svetu. Projektovao ga je jedan od najvećih inženjera toga doba, Mijat Trojanović. Gradnja je započeta u proleće 1938. godine, a završena u leto 1940. godine. Most je dugačak 365 metara, visok oko 160 metara i sastoji se od 5 lukova. Za vreme njegove gradnje korišćena je tada najveća drvena skela na svetu. Postoji jedna istinita priča koju su mi ispričali stariji meštani vezanu za gradnju mosta. Naime, kad je most završen, nije bilo dovoljno novca za isplatu arhitekte Trojanovića, pa su se dogovorili da on uzme svu drvenu skelu. Skelu je transportovao Tarom, Drinom i Savom do Beograda. Kada je prodao drvo kao ogrev, zaradio je mnogo više novca nego što je bila pogodba.

 

tabla sa informacijama o gradnji mosta

 

Most nikada nije svečano otvoren, jer je ubrzo posle gradnje usledila okupacija Kraljevine Jugoslavije. Na Đurđevdan 1942. godine, partizanski vrhovni štab je doneo odluku o rušenju mosta na Đurđevića Tari, kako bi sprečili nadiranje okupatora iz pravca Pljevalja prema Durmitoru. Zadatak rušenja  poveren je inženjeru Lazaru Jaukoviću koji je i sam učestvovao u njegovoj gradnji. Srušen je najmanji luk, prvi sa leve strane obale, kako bi most mogao kasnije da se obnovi. Tri meseca nakon rušenja neprijatelji su uhapsili inženjera Jaukovića i streljali ga baš na samom mostu, gde nedaleko odatle stoji njegova nadgrobna ploča.

 

nadrgrobna ploča inženjera Jaukovića streljanog na mostu

 

Snimljen je film o celom tom događaju i nazvan je “Most“. Obnovljen je 1946 godine i pušten u saobraćaj. Danas je most na Đurđevića Tari priča za sebe. Svojim izgledom izgradio je sopstveni imidž, više ne zavisi toliko od Durmitora, ali turisti zbog blizine rado posećuju oba mesta zajedno. Tu se sada nalazi nekoliko vrlo popularnih rafting kampova, gde dolaze turisti iz celog sveta, da bi videli drugi najdublji kanjon na svetu, i uživali u talasima valovite i nemirne Tare.

 

pogled sa mosta na ledenu Taru i posadu u čamcu

 

Postoji nekoliko restorana sa tradicionalnom hranom kao i 3 „zip line“. Sajlama su spojene dve obale kanjona, gde čovek osiguran, za manje od minut, brzinom od oko 100km/h pređe kanjon. Najupečatljiviji prizor su uplašena lica ljudi pre prelaska kanjona i oduševljenost i sreća posle prelaska kanjona. Cena najjeftinijeg „zip line“ je 10 eura, a najbržeg 20 eura. Nekada je postojao bandži, ali ga više nema, zbog nedovoljnog broja dobrovoljaca da se suoče sa strahom i skokom u ambis od 160 metara.

 

pogled na most iz čamca sa Tare

 

Lično sam prisustvovao skakanju ludih Rusa sa mosta, vezanih samo kanapom oko struka, a prizor nije bio nimalo prijatan. Muškarci u publici, koji su se tu zadesili zatvorili su oči, a nekoliko devojaka je vrištalo od straha. Srećom po njih, kanap je izdržao i sve je prošlo u najboljem mogućem redu. To je grupa ludih avanturista iz Rusije koja ide po celom svetu u potrazi za adrenalinom. Most je sada znatno oštećen od mnogo godina eksploatacije i uskoro ga čeka obnova. Vlada Republike Kine donirala je 3 miliona eura kako bi spasila i produžila život ovom arhitektonskom čudu što je obradovalo sve nas koji volimo ovaj most.

 

panorama mosta

 

svakodnevna gužva na mostu

 

sunčanje na mostu

Post-article Ad Code: Copy and paste your adsense code that you want to add to the end of the article. The ad code will be inserted automatically after the final paragraph of every post.

Previous

Planina Grčkih Bogova – Olimp 2917 m

Next

Pirin – album

2 Comments

  1. Jelena

    Divno…zip line vredi probati, mi smo isli na onaj najkraći…Pozdrav

Оставите одговор

Powered by WordPress & Theme by Anders Norén

Translate »